Ферид Мухић

Штит од злата

Речи, песме, књиге, и нису друго него камење преточено у глас или у знак, што су га по нама расули они са којима се никада више нећемо срести.

Тако нама и уз нас све остаје заувек све што смо поседовали, волели, дотакли, и ништа се не може изгубити. Када одлазе: цветови; птице; људи... шта год било, и када год то било, све и сви прелазе у сецања, предмете, у звуке, у камен, а сецања, предмети, звуци, камен, постепено претачу своје постојање у сјај и лепоту. На крају, све и сви се уткају у камен што ћемо га ми некоме, некада, негде оставити, када се из свог рата не узмогнемо вратити.

Штит од Злата

Полазећи у рат, сваки Келт је по један велики камен стављао на гомилу; на повратку, по један камен је, са исте громадне хрпе, скидао и уклањао. Број преосталих, неуклоњених стена, био је једнак броју оних који се, из рата, нису вратили! Тако је та гомила непрестано расла и полако постајала могила.

У сваком од нас, дани што се не враћају, људи који су нас заувек напустили, цвеће које више нећемо убрати ни помирисати... све што је отишло за вијеки вјеков, све чега смо се дотакли, и што смо упознали, некада и никада више - оставило је у нама по један камен, облутак шљунка или прегршт песка, које више не можемо уклонити; јер, шта год неко негде некада некоме остави, нико други више никада неће моћи склонити. Речи, песме, књиге, додири... и нису друго него камење преточено у глас или знак, што су их по нама расијали они са којима се никада више нећемо срести.

Тако, све што нам је дато остаје наше заувек и ништа се не може изгубити. Када одлазе: цветови, птице, људи... шта год било и када год то било, све и сви прелазе у предмете, у звуке, у камен, а предмети, звуци, камен, постепено претачу своје постојање у сјај и лепоту. На крају се уткају у камен што ћемо га ми некоме, некада, негде оставити, када се из свог рата не узмогнемо вратити.

Непрестано, дању и ноћу, камен је будан и на задатку. Дела, дроби и таложи све у своју седру. Сада, нада мном, камен склапа лук древне константинопољске капије. Није био непромишљен Меистер Ецкхарт када је указао највеће поштовање невидљивом раду којим нам камење чини своју велику услугу. И док упоређујем црвену византијску циглу што је упамтила и сачувала сјај сунца од пре шест стотина љета, са црвеним гранитом којим су озидане обле куле, кадрим да се присети сунца какво је грејало земаљски шар пре више стотина милиона година, само сам у једној ствари спреман да допуним исказ великог мистичара: камен ради уистину непрестано - па чак и онда када не служи нама! Тајанствен је његов рад, непознати су разлози због којих је свету додељено да носи камен, а сваком камену одређено мјесто у свету.

Велики кречњачки стуб са Овчинеца сив и гладак као кора столетне букве, сури и смркнут базалт са Таула, тајанствена Козја Карпа усправљена понад понора Љуботенских Водопада као скица пагоде озидане љуштурама оклопа уснулог змаја, и постављена да подупре стрми забат врха као рука небу устремљена, Расангул са Дефова... као и сваки мегалит у земљу укопан и модром бездану усмерен – потврђују ту тајну мисију камена, скривајући њену одгонетку једнако јасно као и величанствени млазеви мегалита шикнути до облака, никнутих из плодне земље око Каламбаке, у подручју Метеора! Из зидина свих кула, у сваком камену уграђеном у неко здање, очуване, слуте се капи млека, што су га као клокот у мембрану слуха, зидари уградили да ту заувек остане; од давнина навире тај жубор, и таложи се његово прадревно злато у закутке срца, заједно са опсенарски вешто преточеним сновиђењем надошлих ружичастих дојки оне најмлађе и најлепше снахе, коју је одвајкада, свако ко је икад ишта каменом изградио, да би му здање опстало, морао жртвовати и у своју кулу узидати. Јер зидање и јесте то: да се нешто обзида, затвори, загради, да се очува и сакрије нешто што се само камену сме поверити на чување, јер ће то само камен умети сачувати. Најтврђе су зато, одувек, биле оне куле у које би неимари зазидали оно што им је било најмилије. И пирамиде би одавно постале развалине песком прекрите, и ветрови сухи, хамсински, пустињом би развејали и последњи хијероглиф из имена оних који их некада подигоше, да у њих нису били узидани фараони, боговима сунца и ветра и земље најмилији међу смртницима. Пирамиде и јесу оно исто келтско камење које су као свој залог оставили фараони знајући да се по њих више никада неће вратити.

Али стенама, које су људи обрадили да би њима служиле, одузета је могућност да раде само свој посао. Ми смо чак и камен научили да нам служи, а опет, нема сумње, какав год био, постоји и посао чији смисао зна само камен, с којег ни једна стена не диже главу ни трена, ни на сунчевом припеку, ни у громовитој ноћи, задатак од којег не одустаје углажани облутак ни када почива укопан на дну бистрог брзака, ни док му у сенци цвета кукурек, ни онда када, на гувну пред воденицом грбавог воденичара, сред папрати, под утихлом врбом, у поноћни час, око њега играју коло виле и вилењаци, док посвуда мирише расковник. У оном трену сред глувог доба, у ком и вода престане да пада на точак млина, а капи, претворене у опиљке сребра окруњеног са пуног месеца, лебдећи замру – и тада чак! – камен урезује немушту поруку уснулог света.

А када је Западна капија некадашњег Константинопоља остала за мном, да се склапа над другим судбинама и људима, упутих се у Топкапи Музеј. Ту сам, пролазећи покрај десетина експоната, као у благој анестезији, без икакве намере али и без двоумљења, отишао право тамо где је, у стакленој витрини, снатрио блистав - Штит од Злата! Све што је се било смештено, све што се збило, између Западне камене капије и Штита, то се изгубило. Јесам ли стигао овим или оним путем, да ли сам неког срео, с неким нешто проговорио, или ме само ћутање пратило - не знам. Очувао се само утисак прозрачне модрине и недохватно светлог свода, иза кога је све што се могло видјети, било јасно и поуздано као уломак Еуклидовог сна.

...Тај је Штит некада био, кажу, поклоњен самом Посланику Мухаммеду а.с. Подарио му га је један конвертирани пустињски шејк из Јемена, онај исти што је изградио кулу од дванаест спратова, а свод посљедње, оне највише собе, начинио од прозирног алабастера; ту је, кроз алабастер, лежећи наузнак, нетремице дању гледао птице како прелећу и остајао тако непомичан и занесен све док их не би угледао како се, ноћу, претварају у трепет звезда. Тада, нико није смео да буде не само у истој соби, него ни у истој кули, све док год је он тако заблудео у сновиђења, друговао са птицама, одвојен од неба само алабастерским сводом...

Када је био искован, Штит од Злата је тежио пуних шеснаест килограма. Сада има још једва четири. И заиста, сјајно тело Штита је већ скоро прозирно, као латица руже у касну јесен. Ипак, на њему, за разлику од ружине латице, нема ничег свелог; сјај му је јасан, а блесак уздржано дубок, као да не зависи од количине преосталог злата и чак, као да из њега и не допире. Тај штит сада јесте лист, а1и лист који је заувек очувао мирис и свежину беле латице персијске руже, опале тек што је процветала, у време неког давног мајског сутона. Сутон и јесте вријеме када се обзорје света осипа латицама стишане белине и благим руменилом оног тамног мириса персијских ружа.

* * *

...Не, нису Вандали састругали злато са Штита. Као реликвија највеће вредности, он је чуван брижљивије од самог живота. Штит од Злата био је увек под стражом, као жар огња од чијег је одржавања зависио сам живот тадашње генерације и судбина свих будућих нараштаја. До њега су стизали верници који су предузимали дуга и неизвесна путовања, само да би Штит видели и овлаш га додирнули својим уснама...

...После дугих векова непрестаних пољубаца и благих додира, Штит од Злата је напросто почео да ишчезава, све док се није свео на садашња четири килограма. Сада је затворен у стаклену витрину, обезбеђену алармним системом. Још се може видети, али више није доступан ни миловањима, ни уснама...!

...И опет се расуо прозрачни сјај модрине. Отворио се свод од алабастера, заиграле су сенке младог буковог лишћа над жубором усплахиреног потока. Наузнак, нетремице загледан у птице и звезде, онај шејк је можда уснио, а можда тек слутио да ће три четвртине његовог Штита од Злата, његовог поклона Посланику Мухамеду а.с. једном бити сажежено у ништа, вековима лаких додира и меких пољубаца.

Шта би се десило да Штит од Злата није на време уклоњен? (На време!? Дали је икада време да се уклони оно што жудимо увак имати пред оцима, миловати, уснама такнути?) Да су пољупци и миловања потрајали? Док би се Штит топио - на три, на два, на један килограм? На пола килограма, на стотину грама! Док би се грозничаво, страствено гурали редови људи, стрепећи хоће ли стићи до неке од преосталих честица Штита од Злата!? Како би гледали у оне једва још материјалне остатке, у посљедње делиће посљедњег грама, у оно још једва видљиво зрнце сјаја, сведено на згуснуто уточиште сећања на дуге векове Штита и бескрајне миленијуме које је упамтило његово злато пре него је било исковано у Штит!? Колико би се потресао, шта би осетио последњи ходочасник гледајући за последњи пут Штит, трен пре посљедњег пољупца, трептај пре преласка у Ништа! Као милосцу највецом благословљен што га још види, или клетвом тешком погођен што је последњи који га види и што га више никада нико неће видети?

Да ли би онај шејк смогао снаге за толики подвиг: допустити да његов поклон ишчезне под пољупцима?

* * *

...Касније, када би преостало још само сећање на Штит од Злата, можда би оно место на коме је столећима почивао, постало ново средиште за обновљени занос ходочасника!? Можда се онај сјај, који се блистајући, некада ту тако дуго настанио, више никада не би ни изгубио!? Умножаван описима оних који су га некада видели, и, још више, страственом имагинацијом оних који га нису видели, можда би, на месту на коме је боравио, заувек остала да лебди његова озареност, као стишан жар под паперјем пепела на посивелом згаришту векова...!?

Испружен наузнак, нетремице загледан у небески бескрај кроз свој алабастерски филтер, јеменски шејк је, можда, чак и знао, а не само снатрио о ономе што ће се догодити са његовим даром - Штитом од Злата!? Можда је управо то хтео - да се Штиту догоди оно што се ни једном човеку не може десити, а што је једино вредно да му се деси: да проживи цели живот, не штедећи злато свог тела и својих мисли, својих осећања и доживљаја, штедро расипајући и последњи делић оног што је у нама најбоље, а што је и тако, пропасти недоступно! Ништа не сакрити од осмеха, од жеље, ништа не сачувати за себе, не лишити никога пољубаца и миловања. Уистину се неповратно губи само оно што није потрошено – оно што је чувано да нам се нађе, за црне дане, као улог који смо уштедеели, откидајући од својих уста, закидајући свом срцу, то пропада! Као сасушено или пресовано цвеће! Оно је, једном откинуто, заувек истргнуто из велике матице свеколиког живота, за њега је затворена цудесна тајна бесмртности биља, које вене да би опет набујало, и тиме је порекнута и сама цињеница његовог постојања. Било би му боље да га је крава појела! То што је од њега остало у хербаријуму, то је само сен и авет некадашњег цвета: оно што беше у њему живо, исчезло је! Уместо да буду сачувано, такво цвеће заувек је изгубљено. Из њега никада, никада више неће ништа нићи. И уједно, тај облик „чувања” јесте најпотуније поништавање. Присуство таквог цвећа у икебани, или у хербаријуму, само је облик доказа да су заувек истргнути из великог ланца постојања, доказ њиховог одсуства из било какве реалности! Ти цветови, како би рекли премудри Елејци, просто више - нису! Биће јесте – Не-биће није! Свет јесте, то цвеће – Није!

И тако, по ко зна који пут потврђена, пред нама се оцртава истина да се заувек сачува само оно што се поклони, разда, утроши: једном, заувек и без остатка. Тако се очува, и кроз себе нас пренесе оно најбоље у нама: доброта, страст, пољупци. И тако се спаси једини разлог који оправдава постојање света, оно због чега свет и јесте, и због чега ми јесмо у овом и оваквом свету: лепота!

(Суха, шуштава кожа, осута старачким печатима, жута као смиље; у њу, као у давно заборављене бисаге, потрпане крте тетиве, пресушени, усахли конци некадашњих мишића, ломне кости. Очи замућене, згасле, под чеоним луком; иза чела, стишане у потмулом ужасу, ћелије изнуреног мозга. Салвадор Дали који још слика! Посљедње капи густе и слатке лепоте мучно се цеде из неких дубина свести и капљу у тавне слутње блиског, неумитног одласка. Отврдле и тешке, те капи давно сасушеног сећања на мед, - заиста, буде тада тако да од некадашњег меда у опустелој кошници од сплетеног прућа, остане само још сећање на мед! - падају као презреле смокве кроз октобарску прозрачност).

Онај који је на доброти, снази, на даровитости и љубави штедио, ко их је наумио сачувати тако што их није трошио, само је гомилао свој губитак. Све оно добро и лепо што се могло поклонити, а није; све чега се лишио свесно, сада доприноси само величини тог губитка. А пошто нема човека који није нешто уштедео, који, дакле, није себи некада нешто ускратио, надајући се да ће тако сачувати део тог блага за себе, (било то својих знања, телелсне снаге, или силовитих осећања) - то онда нема ни човека који није нешто изгубио. И нема онога који нешто неће изгубити. Свако се, понекад, затвори у своју стаклену витрину и укључи алармне уређаје, е да би себе, као онај штит од злата, од других спасио да га не разграбе. Али ако се и не може избећи, такав се губитак може умањити, таква се узалудна штедња може проредити. Довољно је да се човек сети управо онога Штита од Злата па да увиди како је откидање од уста, остављање „на страну“, одвајање „за црне дане“ – од своје доброте, своје осећајности, од своје даровитости и снаге - (онако како се оставља у банку, у ћуп, у ћемер, у чарапе, под јастук...) - да је то увек највећа грешка коју човјек може починити. Јер не само да на тако непромишљено сакривено и остављено злато нашег бића нема камата; него, што је много горе и непоправљивије, никада се више ништа од остављеног не може подићи са тог избрисаног конта, ни поново узети! Спаљени су бродови којима смо се канили вратити на острво са нашим скривеним благом. Бачени су у тамне океанске дубине кључеви брижно окованог ковчега, исцепане су мапе исцртане да нађемо оно острво, из сећања су избледили путокази остављени нас доведу месту на коме смо починили тај велики грех: сакрили за себе, део своје доброте, снаге, памети, племенитости!

Ни оно место, где смо то некада скрили, закопали, па оставили, ни њега, знајте, висе нема. А и када би га имало, тамо више ништа не бисмо нашли. То је злато ишчезло, али без пољубаца. У ништа. Неупотребљени, доброта или снага, памет или љубав, бачени су у провалију без дна. Није сваки човек увек на губитку! Онај који о губитку не брине, већ ведро дарује, тај не губи, него добија. На губитку је само онај који би да избегне губитак! Оно што даш, само то је твоје.

Ко неће кад може, кад хтедне - неће моћи!

И још: Ко хоће кад може, кад не могне, неће ни хтети!

...Бити однијет на пољупцима, раздати се кроз миловања! Ишчезавати, чилити, слој по слој, утолико сјајнији уколико је подлога тања, уколико је темељ сјаја трошнији! Ако би и било тачно да је „сваки човјек увек на губитку“, опет би се кроз судбину Штита од Злата, (кад би је човек само могао до краја проживети!), могао достићи макар минимум добитка у оном крајњем, једино важном билансу, којим се мери јесмо ли више дали другима, него што смо им ускратили, него што смо, гоњени себичночшћу, за себе задржали!

Ни ћара, ни зијана; ни бин дуга, ни бин готовине; и баш зато што је такав живот сав раздан, као курбан! - за радост и љепоту, за љубав и ведрину, за душу - зар није и сав сачуван!? Зар би могло имати већег добитка од таквог губитка себе сама!?

            И ако и није могућ такав живот, није ли само увиђање да га је могуће замислити, у неку руку одгонетка. Да није уклоњен иза непробојног стакла, Штит од Злата сигурно би нам и показао шта значи - живот без губитка. Или, још тачније, шта значи – остати заувек очуван кроз губитак; потпуна очуваност, кроз потпуни губитак.

Пратити како се смањује супстанција, како се губи тело, док отиче време, и како непрестано расте, како надолази сјај! Колико је мање остајало оног од чега си, све више је бивало оног што јеси; што мање материје, то више чистог сјаја! Многи људи искусили су на себи, кроз свој живот потврдили ту тајну Штита од Злата. Док су им пресушивали сокови и тањила им се снага, док су бивали мањи, док је све мање преостајало од тела, њихова се сенка скраћивала, око њих се, све угоднији и јаснији, ширио благи сјај! Други су зарана ишчезавали без остатка, и без икаквог сјаја.

(Као мађарски краљ Сигисмунд, који је предводио битку код Мохача 1526, против Сулејмана Величанственог. Рођен прерано - са седам месеци – крунисан прерано - са десет година - ожењен прерано, са петнаест, и прерано погинуо, са седамнаест, оставио је себе у златном оклопу, притиснутог лицем у муљ мохачке равнице натопљене дугим кишама, никоме није ништа стигао од себе дати и тако, - и зато! – заувек изгубио прилику за оно најбоље).

Неки су отишли и не дозревши до помисли о давању; нису стигли да утроше ништа од својих дарова чуваних за друге: чак ни усне на пољупце; ни дланове на миловања, ни добре жеље за срећу оних које воле. А сузе се и тако не могу утрошити. Човек их има више него што било који живот има разлога за њих.

Сваки поједини човјек могао би оплакати читав свет. Ипак, и за онима који своје сузе нису штедили, проливајући их за другог, остајао је силан, јарки блесак, који је доказивао да је размена била правична: постојање, за сећање! Колико су свог злата однели, толико су суза оставили као меру своје нежности, и толико је нарасла вредност онога што од себе нису ускратили.

...Они којима је дато да опстану дуже, могу најбоље научити лекцију Штита од Злата; препустити себе онима који нас хоће и воле, значи очувати и оправдати значај птица и јаглика, јагода и вукова, звезда и људи. Више од тога не може се ни научити...

* * *

Јер, колико би сума доживљаја, екстаза, дрхтаве радости и заносне посвећености била мања, колико би управо људи изгубили на количини реализоване осећајности, да је Штит од Злата одмах, с почетка, био уклоњен и стављен ван домашаја врелих усана и дрхтавих дланова!? Колико пољубаца, колико радости, скрушености и заноса хиљада и хиљада људи чини праву меру за ишчезнуће једног јединог грама злата!? Која би то била јединица мере за љубав и страст? Рецимо, ако би просечан пољубац био довољан за брисање једног милиграма злата, какав би морао бити пољубац који би стопио читав грам?

(Као што је Хелена Тројанска својом лепотом померила хиљаду бродова, па је на тој мистериозној кинестетичкој снази њене лепоте касније установљена мера за прецизно баждарење врхунске лепоте – један „мили-Хелен“ – као основна мерна јединица количине лепоте довољне да покрене један брод! Ко то може? И опет: ко то не може, ако је на броду посада која је заљубљена, или, чак, ако је тамо само један једини – али истински заљубљени морнар!?)

...Зато и јесте једини прави губитак када неки човек оде млад: то је с њим отишао један Штит од Злата, још тежак и једар, то су отишле безбројне честице што су, кроз радост, кроз додире са светом, могле прећи у неслућени сјај. А када оде неко у дубокој старости, спечен, умањен, неко ко је, на крају крајева, колико год дуго живео, штедро даривао себе свим уснама што су жудиле да га љубе, увек нас обузме нека смирена, скоро ведра замишљеност; то смо баш видели посљедњи пољубац којим се расточило и у светли трептај прешло оно последње зрнце што је преостало од лепог и славног Штита од Злата...

* * *

И очај, а не само љубав, и грчевит стисак, а не само мека опна усана, често су успевали да стопе злато, мермер, гранит. Чак и железо. У концентрационим логорима, у казаматима читавог света, где год су затвореници жудни слободе могли дохватити решетке - десило се исто. Стањене стиском безбројних заточеника, заобљене жудњом за слободом, железне шипке бивале би прекинуте длановима кроз које струји свест о свету с друге стране решетки и затворског зида, лакше него било каквом турпијом. Од таквог стапања, не би остајала ни најмања хрпа металне пиљевине, ни комади искривљених, поломљених шипки! Гвоздене пречаге напросто би ишчилиле у празнину, прекрио би их азурни акварел небеског бескраја негирајући тако чак и ону чувену метафору „решетке на небу“.

И степенице којима хиљаде људи непрекидно пролазе, морају се повремено обновити, јер се излижу, стање, почну угибати, иако се мермер не може угнути. Шта би се десило да их оставе тако на милост корацима, до самог краја? Срушиле би се? Људи који би се у том тренутку затекли на таквим степеништима, попадали би? А ко је то пробао? Ко се икада осмелио да неко мермерно степениште остави до краја? Можда људи немају смелости да то окушају просто зато што слуте шта би се уистину десило: степенице би ишчезле а људи би се и даље, на своје запрепашћење, пењали без њих, горе, у висине, исто као што су ;инили док су степенице још биле ту, потврђујући тако ону схоластичку истину схваћену у светом надахнућу (и затим, нажалост заборављену, у веома профаном и продужном надахнућу), да човека управо то успињање чини човеком, јер он и јесте биће које се уздиже, које висинама стреми!

Какав би то био призор и какав шок за све који столећима већ, хоће да човјека задрже ту доле, притиснутог? Каква кошмарна сцена за све оне који би да буду несавладива сметња људском пориву за успећем, за подвигом узвићености, оне који терају људе да клече, уместо да их охрабре да се уздгину, да полете!? Јер, док год постоје, степенице гарантују апсолутну важност, неопходност онога ко их је одобрио, онога које предвидео ту сјајну могућност само људима дату – могућност да се успињу! Али они то не допуштају јер знају да би, у случају да само једне једине мермерне степенице буду остављене до краја, до ишчезнућа, до анихилације, сместа ишчезле све степенице као сасвим непотребне, јер би то значило да су људи схватили куда им ваља усмерити поглед и усредоточити своје намере: Даме и Господо, дозвољено је промашити, али се мора гађати високо! И од тог тренутка, свако ко усхтедне, могао би се попети у које год хоће висине без било каквих степеница! Читав систем видљивог и отуд, дозвољеног и забрањеног пењања и спуштања, ишчезао би и пропао! Јер, да би се узвисио, човјеку нису потребне степенице. До оног врха у себи, не стиже се басамацима. Нити се на тај врх може спустити. Прави врх се не осваја; прави се врх заслужује! И до њега се стиже само личним узвишавањем, а то значи, добротом карактера и лепотом душе.

И када би тамничари оставили само једне једине решетке на једном једином прозору, на сталном дохвату утамничених сужњева, у једном тренутку видели би како се од стиска њихових дланова дебеле железне решетке тање, повијају и испредају у паучину, како нестају и чиле, како прелазе из бића у не-биће, из нечега у ништа, из препреке – у слободу!

Ко би, после таквог чуда још смогао снаге да некога затвори!? Ко би заборавио призор тренутка у ком је, у ћелију самицу, у тај молекул самоће истргнут из целине, нахрупио велики вал слободе? Ко би се, после тог чуда, осмелио да изгради макар један једини затвор, ћелију, самицу, за једног јединог човјека!?

И ако је Штит од Злата прича о томе како се беспоштедним трошењем својих вредности успоставља и утемељује вриједност живота, решетке су прича о томе како жудња за вредностима слободе укида ропство као своју супротност чак и ако је ова искована у каљено гвожђе и уграђена у дебеле зидове моћног затвора. Целог живота хиљаде људи пецају рибу, не схватајући никада да оно што траже нису рибе! Кад затвореник препозна слободу као оно што заиста тражи, дакле као своју истину, у трену исчезну све решетке!

Камење обавља посао, непрестано. Допушта пљуску пољубаца и ветру миловања да га расточи, све док га, на крају не распе, до задње труни праха. Док не оде у ништа, не остављајући од себе - ништа. И тако се уграђује у оно здање света једино достојно да буде људски дом; здање које још нико не може видети, али без ког сва остала здања нису вредна ни једног јединог погледа.

У сваком од нас, дани што се не враћају, људи који су нас заувек напустили, цветови које више нећемо убрати ни помирисати... све што је отишло за вјеки вјеков, све је оставило у нама камен, зрно шљунка или прегршт песка, које више не можемо уклонити.

Сваким правим кораком уклонимо по једну видљиву степеницу и изградимо једну невидљиву, која више не може пропасти, ни срушити се; сваким лепим доживљајем (Овде смо - због лепоте!) скинемо по један бескрајно танак премаз злата са свога Штита од Злата и преточимо га у неугасив сјај којем је злато непотребно; сваким врелим стиском дланова на решетке којима смо утамничили своју душу, уклонимо по један слој железа са решетки разапетих преко нашег неба и замењујемо их делићем алабастера кроз који се види како хитро прелећу дивљи голубови.